Place mi se. Ustvari ja i pisem samo kad sam tuzna, tako da... ali sad... sad mi je knedla u grlu, usta mi se sushe.... osecam kako mi se oci pune suzama... jer sad stvarno i vise ne mogu. ovo nije za mene... prevare me, lazu me... ja slepa... ma, slepica... pa se onda zbog toga svadjam sa osobama kojima sam stvarno draga... ili ni to nije tako... ne znam... tesko mi je... stalno hocu i zelim da se izvucem iz gomile gluposti koje me vuku ka dole, ali opet sve kao da mi se ne da. imam osecaj da ce tako i uvek biti... ne letim ja pod oblake, nisam je u ovom ili onom tripu... ja to ne umem... ja i ne zelim takva biti... jednostavno sam slaba. da. i onda to moram da sakrijem, normalno. shodno tome postajem neprijatna nekim ljudima, odbojna... a, ja sam samo povrdjena, ne poverljiva... mozda ... mozda je to strah, jer duboko uvek ocekujem od nekog da me povredi... i krecem svukuda sa time u mislima... jer jednostavno je previse vetrova i oluja koje se bore da te obore, slome... da te ostave na zemlji... i puno je snage potrbno da se odupres.
Ja ne umem da objasnjavam... ne znam to... i onda dolazi do nesporazuma... i do svadja i uvreda... i sukoba... ja ne znam da kazem izvini, jer ne znam ni kad stvarno to mislim a, kad ne... i onda i ne kazem... i onda tako... ostane ta tisina... neke reci koje bole i ne izgovorene reci koje bi ublazile bol... i tako... ja ne.
