...ah, da..

                     " To sto smo bili MI, takav ne postoji film..takav ne postoji stih. " - Egoisticki recno, zar ne... uvek mislimo da je nasa bol jedina na svetu i da nikome nije kao nama. 

 Ovo je moj stih. Polazem pravo na njega. Niko nema onako propale i bolne sanse kao ja. Klasika. Volim onu Adrijanovu recenicu " Eto! kakve sam ja srece! " Njegova bol je jaca od moje. Priznajem. Njegova glupost u tom bolu nadjacava moju, jednim potezom. Pitam se, kako je biti zaljubljen u jednu osobu od svoje 13godine pa, do kraja zivota..ne zelim da znam, s druge strane... to mi budi strahove. Zbog te ljubavi i bola on je vodio paralelan zivot duboko u sebi. I nikada nije hteo da je zaboravi. Zaborav. Sama misao o zaboravu ga je bolela. Kako je to teska rec. Zaborav Boli. Koliko sam samo puta u poslednjih par meseci, pa mozda cak i citava godina ima, ponovila reci kao sto su Bol, Strah, Zaborav, Patnja... Sve sa velikim prvim slovom, koje odzvanja u mojim usima. Snovi mi nisu bili ranije kao danas. Danas me bole, umaraju ali ono najgore je sto ne zelim da se probudim, sto ih ne pamtim i sto mi podsvest je.avaju do maximuma. Kazu da se upravo takvi snovi ostvaruju. Neka hvala. Lepo mi je ovako, dok su samo snovi. 

Konfuzija raste. Kako to da sto si stariji sve si vise zbunjen??? Zar je to pravedno? Ha! Glupu rec upotrebih.. Pravda. Mrzim je. Moral takodje. Ko jos zna pravo znacenje te reci, ko te reci je video na delu... Taj ne postoji vise. Svakako. A, da... ja sam pocela da pisem o svom slomljenom srcu.. nije slomljeno, ja to tako preuvelicam nesto bez potrebe. Nije, nije. Ne moze ga slomiti onaj koji nije bio u njemu nikada. Koliko i to glupo zvucalo, tako je. Ali ono sto me uvek boli vise od slomljenog srca jeste kad me neko nasamari. Joj. To ubija. Povredi ti neko osecanja - ok. Povredi ti inteligenciju - Aaaaaaaaa! Osvetaaaa! Ali mora da se ceka... ej, bre... ko je ono lupio da se osveta sluzi hladna!?! Mamicu mu njegovu... ne zelim toliko da cekam. Najgrdje je sto je upravu bio. I sto to svi poslusaju. Ali mrzim cekanje. Vreme koje prolazi bez osecanja te siba ti je definitivno najgori neprijatelj. Nikad te ne ceka kad kasnis, nikad te ne pusti da uzivas. Gde li zuri!?! Nikad ne vidim svrhu u toj njegovoj zurbi.. Uvek bi da vratim vreme, pa da jos malo uzivam. Jeste. Priznajem. Najcesce uzivam u necijim lazima. Ali, nista lepse nego kad te neko lepo laze. Apsurd koji volim.

I onda sednem, uzmem dnevnik... pa pomislim: Pamtio je svaku moju rec, vracao se kad je bilo najmanje za ocekivati, bilo je osecanja ... kaze da je sve bila laz. Otisao. Kratak upad u zivot, a sad cao. Lepota. Ti sa svojim mislima i tuznim ocima...zaturicu te, tamo negde. NE! Ne javljaj se! Okreni glavu na drugu stranu! BOLece me! Ali, kako? Ma, ja sve lazem.

" MI cesto placemo nad nasim sudbinama iako one bas i nisu za plakanje. " reche chika Shekspir. Ali, ja volim Oskar Vajlda. On je tuzan. i glamurozan. 

 Place mi se. Ustvari ja i pisem samo kad sam tuzna, tako da... ali sad... sad mi je knedla u grlu, usta mi se sushe.... osecam kako mi se oci pune suzama... jer sad stvarno  i vise ne mogu. ovo nije za mene... prevare me, lazu me... ja slepa... ma, slepica... pa se onda zbog toga svadjam sa osobama kojima sam stvarno draga... ili ni to nije tako... ne znam... tesko mi je... stalno hocu i zelim da se izvucem iz gomile gluposti koje me vuku ka dole, ali opet sve kao da mi se ne da. imam osecaj da ce tako i uvek biti... ne letim ja pod oblake, nisam je u ovom ili onom tripu... ja to ne umem... ja i ne zelim takva biti... jednostavno sam slaba. da. i onda to moram da sakrijem, normalno. shodno tome postajem neprijatna nekim ljudima, odbojna... a, ja sam samo povrdjena, ne poverljiva... mozda ... mozda je to strah, jer duboko uvek ocekujem od nekog da me povredi... i krecem svukuda sa time u mislima... jer jednostavno je previse vetrova i oluja koje se bore da te obore, slome... da te ostave na zemlji... i puno je snage potrbno da se odupres.

Ja ne umem da objasnjavam... ne znam to... i onda dolazi do nesporazuma... i do svadja i uvreda... i sukoba... ja ne znam da kazem izvini, jer ne znam ni kad stvarno to mislim a, kad ne... i onda i ne kazem... i onda tako... ostane ta tisina... neke reci koje bole i ne izgovorene reci koje bi ublazile bol... i tako... ja ne. 

  Prijatelji...

 da li se weziwati za njih? da li im werowati? da li ce biti uwek tu za was? nikad se ne zna... ako se prewishe wezete za nekog, onda on odjednom ima swoj neki ziwot... ne izbacuje was ali wi donekla se osecate kao d za was nema mesta tu wishe...niste ljubomorni, zli...drago wam je ako se njenu deshawaju nice things i bez was ali ... plashite se za was.. da li cete uspeti d se snadjete i wi u ziwotu... da li cete imati i wi nekoga... u najboljem prijatelju na neki nachin widimo uzor... nikada ga ne biramo tako da bude isti kao mi... ili je bolji... ili... pa ako smatrate d je najslabija karika onda wam nije naj frend wec poqsni qnic... to je zlo... neee... npr. ja sam zbutana, hiperaktiwna, kompulsiwna osoba... moja drugarica je sredjena, normalana dewojka... koja me uwek spusti na zemlju... ali... za par meseci mi cemo imati totalno razlichite ziwote i puuuuno obaweza i pitam se... Da li cemo ikada wishe moci d razg kao sad? da li ce me i za 10god razumeti? to me plashi... ja sam osoba koja se mnogo wezuje za ljude ... i swi su me na neki nachin izdali, nekada... ili ja sam bila neFer prema njima... ali nekako... uwek sam imala kome d kazem to...i uwek sam znala d me neko razume... sada.... ne znam da li cu moci d ... znam d necu ... mislim to je ono _One love, One life_ ... jbg. lupam.

Dugo sam ja pomishljala na to d pishem blog... moje drugarice to rade, pa neke bar... ali uwek me je mrzelo... ali onda... steglo me neshto...doshla knedla u grlo... strah,, tuga ,smeh, bes, ljutnja.... swe se nekako skupilo... znala sam d hoce... moralo jednoga dana... toliko toga se desilo a ja nisam mogla nikome d kazem...

   Wolite nekog, barem mislite... onda slushate druge, daju wam sawete onako reda radi... ni oni ne znaju shta gowore... wi labilni, pa da... zena je najslanija kada woli.... i oni wam kazu tako par stwari, wi pomislite: da moj ziwot je wec u haosu, mozda oni znaju... na kraju shwatite d oni nisu imali pojma... d su was slagali..... gurnuli na liticu...  ups! korak do dna... i sad... plach, tuzne pesme i ne mozete nikog da okriwite,,, nemate prawa.... neke tamne ochi was chekaju... da was powrede... nikome ne werujete... znate d nema smisla swe to...

 znam, da swo owo moje pisanje i owe tri tachke zbunjuju...pa, da ja sam takwa...

 Desilo mi se neshto shto nisam ni sanjala d ce mi se desiti... i od tad kao d swe ide nizBrdo...tone... ja samu sebe ne razumem... radim stwari u inat sebi... ljuta sam na sebe jer sam dozwolila nekome  nije wredan, da udje u my life i d me sjebe (prostite na psowci)... powredjujem ljude, pricham priche koje su preprichane wec milion puta... goworim o planowima u koje ni sama ne werujem... ljutim se za sitnice... zatwaram se... neko ko mi je bio najblizi me je izdao... kao d nije bilo dowoljno toge swega... ma, ja sam dala zmiji d me ugrize... ne jednoj, wishe njih... i nzm sad shta kukam.... znala sam, nisam htela da priznam ali sam znala... unishtice mi iluziju, pustice me samu u surowu realnost a onda ce tu surowu realnost uchniti josh surowijom... pa, da... onako zajednichki su to uradili....